Možda i sasvim nenamerno, mada u to treba sumnjati, film Todda Phillipsa „Lakrdijaš“ („Joker“) predvideo je dobitnika ovogodišnjeg Oscara za najbolji film u prošloj godini. Makar i samo zbog toga, „Lakrdijaš“ je zaslužio da dobije sve nagrade koje su otišle „Parazitu“. Ali, da se tako dogodilo, „Lakrdijaš“ tih nagrada paradoksalno ne bi bio vredan jer bi se pokazalo da je pogrešno odslikao ili predstavio realnost. O Phillipsovom filmu u kome briljira Oscarom opravdano nagrađeni Joaquin Phoenixs već smo ovde pričali. Zato ćemo sad o „Parazitu“.

Treba odmah reći, sve je u „Parazitu“ filmski i žanrovski gledano na mestu. Reći da je već više puta dokazani reditelj filma Bong Joon-ho i ovaj put uradio odličan posao, deluje bezmalo kao uvreda, jer ništa manje se od njega nije ni očekivalo. Priča je sklopljena precizno kao sat: baš svaki zupčanik, i onaj najmanji, nepogrešivo hvata susedne i gura priču ka fatalnom kraju. Glumci su ubedljivo razigrani u tragikomičnoj priči: lepršava karikaturalnost njihove glume, pogotovo u prvom delu filma (iako, istina, utisak o karikaturalnosti može biti posledica i kulturnih razlika koje pominje reditelj), u jakom je kontrastu s mračnim sadržajem drugog dela.

Žanrovski, film je kombinacija tvrde kriminalističke priče i crne komedije. Zaplet je komičan, dobrim delom zasnovan na identitetskoj igri, to jest lažnom predstavljanju (večiti zamajac smešnih priča). Žanru „tvrde“ priče o zločinu odgovara sumorna slika sveta u filmu gde je – doslovno – čovek čoveku vuk. Utisak je da bi „Parazit“ zbog brze i dobro složene priče na malom, uglavnom zatvorenom prostoru, dobro funkcionisao i na pozorišnoj sceni. Kao na platnu, tako i na pozornici, „Parazit“ bi bio kvalitetna večernja zabava s malo smeha, suza i cvokota. Da su pohvale na račun filma stale na tome i da mu je Akademija dala nagradu samo za to, ne bi se imalo šta prigovoriti.

Ali, za praktično sve kritičare, „Parazit“ je daleko više od izuzetno uspele stilske vežbe (kao da je to malo). Iščitao sam brojne prikaze i kritike o filmu (fino ih sažima pravovremeni jučerašnji osvrt na film sa Mašine): bezmalo se u svakom tekstu ponavlja kako je „Parazit“ kritika kapitalizma i njegovih pogubnih posledica. U čemu se sastoji ta kritika? U upečatljivom prikazivanju socijalnih nejednakosti i osujećenoj mobilnosti duž statusne društvene lestvice. Sa koje tačke se ta kritika upućuje? To jest gde stoje reditelj i gledalac kada tako sude o kapitalizmu? Hvalospevna kritika ne kaže.

Hajde da kratko prepričamo film i pokušamo to da otkrijemo. Čitava jedna siromašna četvoročlana porodica okupira kuću svojih bogatih suseda (u širem, gradskom smislu), uklonivši nemilosrdno s puta osobe iz redova sopstvene potlačene „klase“. Nemilosrdno ovde treba čitati doslovno, ako treba, siromašni će i ubiti samo da bi poboljšali, krajnje sebično, sopstvenu materijalnu poziciju. Siromašni su predstavljeni kao vrlo sposobni, vispreni i iznimno obavešteni. Oni praktično sve znaju, ali kao da ih to sveznanje oslobađa od elementarne klasne svesti i solidarnosti. A bez toga nema ni klase, zar ne? To je prvi važan uvid iz filma.

Bogati su, pak, u filmu naivni, lakoverni, ne previše informisani i obrazovani, pomodarski nastrojeni i od realnog sveta miljama udaljeni. Oni su zaista bića sa druge planete – kao pali s Marsa. Apsolutno je nejasno kako su oni uopšte bogati. Izgleda da im se bogatstvo naprosto dogodilo: to što iznimno udobno, dakle raskalašno žive nije ih učinilo ništa pametnijim ili više zlim. Oni jednostavno nisu svesni ni svojih privilegija ni nejednakosti kojima su okruženi. Sa Marsa se ništa od toga ne vidi. Dakle, kao što nemamo klasu potlačenih, nemamo ni klasu bogatih. Sve su to individualni takmičari u darvinističkoj trci za sticanje dobara.

U redu, to već liči na neku kritiku kapitalizma. Kapitalizam (u nekim svojim radikalnim oblicima) razbija zajednicu, kida veze između ljudi i od svakoga čini predatora. Samo što u ovom filmu predatori nisu bogati nego upravo siromašni. Pri tom, i to je važno uočiti, siromašni ili potlačeni nisu radnici u onom smislu u kom se pojam radnika (proletera) formirao u 19. veku u razvijenim marksističkim analizama kapitalizma. U „Parazitu“ nema ni onog pravog („znojavog“) rada ni radnika (tako gledano, naslov jeste dobro odabran – svi akteri priče su u nekom smislu paraziti, i bogati i siromašni podjednako, samo što siromašni drugačije mirišu, što je valjda neki daleki odjek „znojavosti“).

Iz toga sledi novi uvid – film ne prikazuje kako se stvara bogatstvo i preraspodeljuje se od siromašnih (radnika) ka bogatima. Da ponovimo, ne vidi se teški, izrabljivački rad na čiji račun se stvara, preliva i gomila ogromno bogatstvo. Slike socijalne nejednakosti nisu isto što i slike izrabljivačkog rada. Zapravo, akteri u filmu su svi privatni preduzetnici. Samo što su jedni (bogati) uspeli, a drugi (siromašni) nisu. Ali, potonji ne gube nadu: spremni su da se upuste u novi poduhvat bogaćenja čim im se za to ukaže šansa, oslobođeni od morala i strepnje od pogubnih posledica tog preduzeća.

Nešto slobodnije, kao simbol kapitalizma u filmu stoji kamen koji svom vlasniku garantuje dobar materijalni status. Za trenutak, pošto su postali vlasnici kamena, čini se da se siromasima sreća osmehnula. Na kraju, pak, umesto bogatstva kamen će im doneti stradanje i (jednima bezmalo, a drugima doslovno) smrt. Ali, ne samo njima, nego i stvarno bogatima u filmu. Poruka je u najmanju ruku zabavna, da ne kažemo podla – bogatstvo podjednako škodi i bogatima i siromašnima, kada se podvuče crta i jedni i drugi pate i stradaju. Ako i jeste kritika, a meni se čini da nije, onda film kritikuje apstraktno shvaćeni kapitalizam.

Zašto je to problem? Zato što sve aktere u filmu, a to je poruka i gledaocima, lišava mogućnosti svesne promene. Uhvaćeni u kapitalističku trku ka vrhu, ljudi se pretvaraju u krvoločne životinje (recimo, pomenute vukove), izgubivši sve odlike ljudskosti. U redu, neka bude da upravo to kapitalizam radi ljudima. Ali, ovaj izvod ima i svoj efekat bumeranga. Ako ljudi tome nisu u stanju da se odupru, nego ih kapitalistička struktura melje do neprepoznatljivosti, da sve ljudsko u njima bude smrvljeno, kakav to prostor ostavlja za kritiku? Drugim rečima, šta to reditelja i gledaoce čini boljim od junaka filma, pošto smo svi uronjeni u kapitalizam?

Ako jesu bolji, onda je slika kapitalizma iz filma pogrešna. A to što reditelj i gledaoci za sebe prisvajaju poziciju ljudskosti i sa nje moralno sude akterima filma, ili kapitalizmu lično, nije nikakva kritika nego čista uobraženost. A opet, ako su oni isti kao i junaci filma, gde je problem? Umesto kao kritiku kapitalizma, film bi pre valjalo čitati kao rezignirano mirenje sa poretkom (kapitalističkim) stvari. Film kaže da je status quo moralno neprihvatljiv, ali da je isto tako i nepromenljiv. Zato glavni junak na kraju ponavlja – biću i ja jednom bogat. To nije kritika, to je mirenje sa lošom stvarnošću. Krajnji izvod iz filma bi mogao da glasi: niko ne postaje enormno bogat po svojoj zasluzi. Ljudi su manje-više jednaki po svojim sposobnostima. Ali, na svetu nema dovoljno dobara da svima bude dobro. Zbog toga, mimo moralnih uzusa, svako grabi za sebe koliko god može. Jer, takvi su ljudi.

Poruka siromašnima je onda – potrudite se više, budite još beskrupulozniji, kao što to jesu junaci parazitske priče. Poruka bogatima – tako je, nema nijednog razloga da vi uživate privilegije dok ostali pate. Ali, ne zaslužuju ih ni drugi. Da su na vašem mestu, ti drugi bi se ponašali prema vama kao što se vi ponašate prema njima. Zato, odlučno i beskrupulozno branite svoje pozicije, ne zato što ste opravdano na njima, nego zato što ste za razliku od drugih vi imali više sreće. Za tu poruku, „Parazit“ je od „parazita“ (u svetu filma ionako nema drugih do „parazita“) dobio Oscara. Zbog toga ga „parazitska“ kritika na sva usta neodmereno hvali.

Govoriti o „Parazitu“ kao kritici kapitalizma, uz malo preterivanja, slično je kao i hvaliti seriju „Alo, alo“ kao kritiku fašizma i nacizma. Pri tom, kao „Parazit“, „Alo, alo“ je zanatski izvrsno urađena priča za sasvim dobru (iako jeftinu) zabavu.

Ne moramo se ovde previše baviti ostalim aspektima filma. Tek kao ilustraciju, možemo pitati kome se svojom finom estetikom „Parazit“ zaista obraća. Koga cilja film, ko su adresati njegove poruke: bogati? Siromašni? Svi? Ili samo oni povlašćeni, upućeni u precizno odabrane i izvrsno realizovane žanrovske konvencije? Ili, kako kritika iz „Parazita“ stoji kada se taj film odmeri sa dva najnovija filma „I, Daniel Blake“ i „Sorry We Missed You“ Kena Loacha? Po svim merilima po kojima je „Parazit“ kritika kapitalizma, Loachovi filmovi bi ispali blede priče o marginalcima.

Loach ne kontrastira slike bogatstva i siromaštva. On opravdano veruje da je dovoljno pokazati bedu nedostojnu življenja. Ta beda nije ništa upečatljivija ako naspram nje stavimo sjaj luksuznog života. Ona je sama po sebi neprihvatljiva, bez ikakvog poređenja. Kada u „Ja, Daniel Blake“, Loach svoju glavnu junakinju dovodi u „banku hrane“ i kada ona izbezumljena od gladi otvara konzervu i iz nje halapljivo rukama počne da vadi i jede pasulj dok je deca zgranuto gledaju, to je slika obezljuđenog kapitalizma. Nikakva dodatna poređenja i komentari nisu potrebni. Nikakva stilizacija i prefinjenost. Kritika je direktna, jasna, potresna i za sve čitljiva.

Za razliku od korejskog reditelja koji je beskrajno umio svoj film (izuzev upečatljivih scena izlivanja vode), čak i kada prikazuje bubu koja gamiže preko stola po kome su rasuti ostaci oskudne hrane (poslovične korice hleba), Loach scenu u „banci hrane“ snima kao dokumentarac. Zaposlene žene u „banci hrane“ nisu znale šta će se dogoditi, njihove reakcije su spontane i potresno ljudske u najuzvišenijem smislu te reči. Glumica Hayley Squires zaista nije jela danima pre snimanja te scene, kako bi doživela stanje u kom se nalazi junakinja koja je u priči takođe danima bez hrane. U ulozi glavnog junaka, inače komičar, Dave Johns sitnim, dirljivim gestovima i šapatom slika tragediju te scene.

Iako je kao i „Parazit“ 2019, „Ja, Daniel Blake“ osvojio Zlatnu palmu 2016, Oscar ga je (očekivano) zaobišao. Čime se potvrdila teza o industriji zabave i medijima iz „Lakrdijaša“. Fillipsov lakrdijaš eksplicitno kaže da ga politika ne zanima. On ne razmišlja o nepravdi i socijalnim nejednakostima, njegov bes je lični i krajnje subjektivan, on ne može biti mera ni za kakvu kolektivnu akciju. Ali, industrija zabave u samom svetu filmu ipak od njega pravi simbol pobune; razume se, pogrešno. Jedan deo kritike odmah je povikao da lakrdijaš ne može biti otelovljenje kolektivne akcije, ali taj poklič nije stigao do adresata kojima je bio upućen. Pa smo tako dobili Oscara za „Parazita“.

Peščanik.net, 11.02.2020.