Razgovor vodio James Pethokoukis iz American Enterprise Institute
Rusija je zemlja sa ogromnim prirodnim resursima, dobro obrazovanim stanovništvom i solidnom naučnom bazom. Ipak, BDP po glavi stanovnika smešta je tek na 67. mesto liste najbogatijih zemalja sveta. Zašto?
Problem s Rusijom je u nečemu što nazivam „cirkularnom ekonomskom istorijom“. Da bi zemlja stekla bogatstvo potrebni su joj unutrašnji i spoljašnji mir, a ne haos. Adam Smith je rekao da su „mir, podnošljivi porezi i prihvatljivo sprovođenje pravde“ dovoljni da zemlja napreduje od veoma niskog do veoma visokog nivoa dohotka. Rusija ništa od toga nije imala duže od jednog veka. Period brzog rasta posle ukidanja kmetstva 1861. godine – dakle, pre ukidanja ropstva u Sjedinjenim Državama – završio se Prvim svetskim ratom, Oktobarskom revolucijom i građanskim ratom. Drugi period ubrzanog rasta, u vreme Staljinove industrijalizacije 30-ih godina, zaustavljen je Drugim svetskim ratom. Oporavak 50-ih i 60-ih godina usporio se dolaskom Brežnjeva na vlast – ali tada bar nije došlo do pada. Pad je počeo s raspadom Sovjetskog Saveza i prelaskom u kapitalizam. Ruski BDP je tada opao za više od 40% (više nego BDP Sjedinjenih Država u vreme Velike depresije). U poslednjoj epizodi tog ciklusa „rasta do rata i nazad“, relativno dobri rezultati Putinove Rusije ostvareni do 2012. sada su poništeni novim ratom.
Može se govoriti i o nekim drugim, možda važnijem uzrocima izostajanja tehnološkog napretka u Rusiji, ali ovde bih naglasio jednostavnu činjenicu koja se često zanemaruje: za razvoj i akumulaciju bogatstva potrebni su stabilnost i kontinuirani rast tokom dužeg perioda. Za svaku razumnu osobu (osim ruskog predsednika) to znači da bi Rusiji bilo potrebno bar 50 godina mira, stabilnosti i prihvatljivog sprovođenja pravde da bi dobila priliku da sustigne razvijenije zemlje. Rusija takvu šansu nikada nije dobila.
Koliko će potrajati zapadne sankcije uvedene Rusiji i kakvi će biti njihovi dugoročni efekti na rusku ekonomiju?
Mislim da će sankcije potrajati više decenija, jer je izuzetno teško pronaći političko rešenje za probleme nastale invazijom Rusije na Ukrajinu. Ova situacija je jednako teška ili čak teža od one na Bliskom istoku (Izrael-Palestina), Kipru (Severni Kipar) ili u Kašmiru (Indija-Pakistan). Nijedan od ovih problema nije rešen u poslednjih 50 ili 70 godina. Zato se može očekivati da će rusko-ukrajinski problem potrajati i da će zapadne sankcije, posebno američke, ostati na snazi. Sankcije će imati pogubne efekte na rusku ekonomiju, što će se pokazati na srednji i duži rok. Besmisleno je fokusirati se na dnevne ili sedmične fluktuacije kamatnih stopa i deviznih kurseva, kao što mnogi čine.
Rusija će morati da nastavi da sprovodi supstituciju uvoza pod veoma osobenim okolnostima, u situaciji kada uvoz stranih mašina potrebnih za izvođenje supstitucije nije moguć. Zato će Rusija morati da pribegne onome što nazivam „regresivnom supstitucijom uvoza“, to jest, da robe koje se proizvode na zapadu, počevši od kombajna i automobila do čipova i novokaina (za zubare), zameni inferiornijim domaćim proizvodima. Takva politika podrazumeva povratak u tehnološku prošlost i/ili pokušaj razvoja novih tehnologija sopstvenim snagama. Ali nikome u istoriji to još nije pošlo za rukom. Takva „regresivna“ supstitucija suštinski se razlikuje od Staljinove supstitucije uvoza koja se, bar u tehničkom delu, zasnivala na zapadnim, to jest, razvijenim tehnologijama onoga vremena.
Ideja da bi Kina nekako mogla pomoći Rusiji da ne završi u tehnološkoj prošlosti donekle ima smisla. Ali Kina mora voditi računa da se ne nađe na udaru sekundarnih sankcija Sjedinjenih Država. Takođe, Kina ne može zameniti zapad na svim tehnološkim poljima. U mnogim oblastima Kina je i sama zavisna od saradnje sa zapadom. Moguće je da za 5 do 6 godina ruski civilni avio-saobraćaj neće biti u stanju da pokrije udaljenije delove zemlje: možda neće biti direktnih letova od Moskve do (na primer) Vladivostoka. U pogledu tehnološkog nivoa, život u Rusiji će se u mnogim aspektima vratiti tamo gde je bio 80-ih godina 20. veka. Pa šta, reći će neko, ljudi su živeli i 80-ih, neki čak veoma dobro. To je tačno – ali ogromna je razlika između života 80-ih godina s tehnologijama iz 80-ih i života danas sa tim istim tehnologijama.
Može li se Rusija i dalje nazivati oligarhijom ili je sada već očigledno da oligarsi koji su imali koristi od države zapravo nemaju uticaja na njeno upravljanje?
To je odlično pitanje. Pre rata, dok se sankcijama samo pretilo, na zapadu je bilo rašireno uverenje da su oligarsi uticajni i da ih strah od gubitka (makar i dela) bogatstva može podstaći da odvrate Putina od invazije. Ali to se nije dogodilo. Ideja o uvođenju sankcija oligarsima, ne bi li oni izvršili pritisak na Putina i stavili ga pod kontrolu, bila je pogrešna od samog početka. To treba držati na umu iz dva razloga. Prvo, postavlja se pitanje zašto se oligarsi i dalje kažnjavaju. Zato što nisu bili dovoljno moćni? Kao da im zapad poručuje, „pošto se pokazalo da nemate nikakvu moć, odlučili smo da vas kaznimo“. Nije li to bizarno? Pisao sam o tome u ovom tekstu.
Drugo, priroda ruske oligarhije suštinski se promenila posle Jeljcinovog odlaska i Putinovog stupanja na vlast. Pisao sam o tome 2019. ovde. Jednostavno rečeno, dok je Jeljcin bio na vlasti, važne odluke su donosili oligarsi. Setimo se, na primer, čuvenog skupa ruskih milijardera u Davosu u zimu 1996, kada su zajedno sa Georgeom Sorosom doneli odluku da finansiraju Jeljcinovu predsedničku kampanju, dovedu američke savetnike i konsultante i učine sve da Jeljcin odnese pobedu na izborima u junu (1996). Uspeli su u toj nameri i za to su bogato nagrađeni odobravanjem državnih kredita za kupovinu državnih kompanija.
S Putinom se sve promenilo. Na vlast ga je doveo Berezovski, verujući da će Putin biti lutka koju će on lako kontrolisati. Međutim, završio je obešen (verovatno je u pitanju samoubistvo) u svojoj nekadašnjoj kući u Engleskoj. Posle Putinovog dolaska, najvišim oligarsima u zemlji (ne nužno svima) dozvoljeno je da sačuvaju bogatstvo ako ne ugrožavaju državne interese koje su definisali Putin i njegovi najbliži saradnici. Bogatstvo su mogli i uvećati ako rade ono što država traži od njih. Odnosi moći između najbogatijih oligarha i političke moći potpuno su se promenili. Izgleda da u Vašingtonu i Londonu to nisu znali do 24. februara 2022; ili su se pretvarali da ne znaju.
Rekli ste da je kapitalizam danas „jedini društveno-ekonomski sistem na planeti“? Ima li na duži rok izgleda da se to promeni?
Da bih precizirao šta sam time hteo da kažem i da bih odgovorio na vaše pitanje, vratiću se na definiciju kapitalizma koju sam koristio u knjizi Kapitalizam, sam. Definicija nije naročito originalna. Koristili su je Karl Marx i Max Weber. Jednostavna je i precizna jer „način proizvodnje“ locira i određuje na osnovu toga kako su proizvodni procesi organizovani, a ne (kao u amaterskim definicijama kapitalizma i socijalizma) kako se vrši distribucija.
Prema ovoj definiciji, da bismo neku zemlju opisali kao kapitalističku potrebno je da najveći deo proizvodnje obavljaju kompanije sa kapitalom u privatnom vlasništvu i da vlasnici kapitala direktno ili indirektno upravljaju kompanijama koje za proizvodnju roba i usluga koriste najamni rad. Činjenica da je u pitanju najamni rad veoma je važna: radnici nemaju ulogu preduzetnika, već rade ono što im se kaže. Proizvodnja je organizovana hijerarhijski, a ne demokratski. Konačno, donošenje ekonomskih odluka mora biti decentralizovano.
Ima li ozbiljnih predloga za promenu bilo kog od ova tri elementa definicije, čime bismo se praktično udaljili od kapitalizma? Ja ih ne vidim. Pogledajmo šta bi takva promena podrazumevala, to jest, pobrojmo uslove pod kojima bi kapitalizam zaista bio značajno izmenjen. Na primer, jedna od mogućnosti je nacionalizacija privatnog kapitala. To je očigledno. Drugi mogući scenario je da najveći deo proizvodnje preuzmu mali proizvođači (radnici koji su u isto vreme vlasnici). U tom slučaju ne bi bilo najamnog rada. Radnici (koji su u isto vreme kapitalisti) dobili bi ulogu preduzetnika. Treća moguća promena je centralizovanje ekonomske koordinacije, na primer, kroz direktno planiranje ključnih aktivnosti ili njihovu kontrolu državnom regulativom.
Kao što sam rekao, ne vidim da bilo koja od pomenutih promena ima znatnu podršku. Ali postoje i promene koje mogu da zamislim. Na primer, u budućnosti bi moglo biti više kompanija koje su organizovane kao današnje start-ap kompanije. Ljudi koji imaju ideje angažovali bi kapital. U takvim kompanijama kapitalista više ne bi imao pravo direktnog ili indirektnog „odlučivanja“, već bi bio samo zajmodavac, ulagač. Kapital bi i dalje bio privatan i donosio bi prinos, ali samo vlasništvo ne bi davalo pravo upravljanja procesima proizvodnje. Ta uloga bi pripadala radu, to jest, ljudima sa idejama. Sistem u kome su ljudi sa novcem samo investitori, bez važnije uloge u upravljanju koje je prepušteno onima koji rade, ne bi više bio kapitalizam u smislu pomenute definicije. To je promena koju mogu da zamislim.
Još jedna moguća promena je proces koji sam dokumentovao u knjizi Kapitalizam, sam na primeru Sjedinjenih Država i drugih naprednih ekonomija. U pitanju je pojava koju nazivam „homoplutijom“. Sve je veći postotak ljudi u SAD koji se nalaze (na primer) u 10 procenata na vrhu po distribuciji ukupnog dohotka koji istovremeno ulaze u 10 procenata na vrhu po distribuciji dohotka od kapitala i 10 procenata na vrhu po distribuciji dohotka od rada. Drugim rečima, ne samo da pripadaju sloju najbogatijih, nego se istovremeno nalaze u grupi najbogatijih među radnicima i grupi najbogatijih među kapitalistima. To je neki „novi“ kapitalizam: u klasičnom kapitalizmu nije bilo najbogatijih kapitalista među najbogatijim radnicima. Kapitalisti su nadgledali poslovanje svojih kompanija i nisu gubili vreme na rad. Danas visokoobrazovani menadžer može dobro zarađivati od rada, štedeti deo dohotka, investirati ga i tako ostvariti dohodak od kapitala, dovoljno veliki da uđe u 10 procenata najbogatijih kapitalista, a već se nalazi u 10 procenata najbogatijih radnika. Kao što sam rekao, to je velika promena u odnosu na prošlost. Taj trend ima dobre i loše strane. Ali ostaviću čitaocima da pročitaju knjigu i obaveste se o njima.
U čemu je Fukuyama bio u pravu i gde je pogrešio u „Kraju istorije“?
Veliki sam poštovalac Fukuyamine knjige Poreklo političkog poretka. Mislim da je to prvorazredna knjiga. Napisao sam dva prikaza o njoj. Jedan je objavljen ovde. Ali što se tiče 1989, tu je pogrešio. To se danas jasno vidi. Napravio je dve greške. Prvo, revolucije za sticanje nacionalne nezavisnosti i prava na samoopredeljenje, koje su pre svega bile izraz nacionalističkog revolta, Fukuyama i ostali kreatori javnog mnjenja onog vremena proglasili su za demokratske revolucije. Za mene je od samog početka bila velika zagonetka zašto su to uradili. Ako su to zaista bile revolucije u ime demokratije, liberalizma i multinacionalizma, zašto su onda komunističke federacije razbijene umesto da budu jednostavno demokratizovane? Zašto je, na primer, Španija preživela svoju demokratizaciju kao jedinstvena etnička federacija dok su sve tri komunističke etničke federacije demontirane? Očigledno je da se tu događalo nešto više od demokratizacije, a to nešto bila je borba za pravo na etničko samoodređenje. To je suština istočnoevropskih revolucija.
Ideološko tumačenje 1989. potpuno zaobilazi ovo pitanje. A ono je suštinski važno, jer odgovor na to pitanje osim što nam otkriva pravu prirodu izvedenih revolucija, može objasniti i motivaciju iza nekoliko ratova koji su se odigrali posle 1989, uključujući i ovaj poslednji. U takozvanim tranzicionim zemljama vođeno je 12 ratova, svih 12 u bivšim komunističkim federacijama. Čak 11 su bili ratovi zbog spornih granica. (Jedini rat koji nije vođen zbog granica bio je građanski rat u Tadžikistanu.) Zato mislim da je danas svima jasno šta je zaista pokretalo ove revolucije – svima osim možda najdogmatskijim umovima.
Ali čak i da je Fukuyama nekim čudom bio u pravu u tumačenju prirode zbivanja posle 1989. godine, širi zaključak koji je otuda izveo, držeći se Hegela, o kraju evolucije čovekovih institucija, koje konačno dostižu cilj u obliku demokratije u sferi politike i kapitalizma u sferi ekonomije, predstavlja simplifikaciju koja verovatno nikada neće biti ostvarena. Kao što je i sam pokazao u Poreklu… ljudsko iskustvo različitih grupa i naroda, njihove istorije, filozofije, ekonomije, institucije, „kulture“ i tako dalje toliko su raznolike da uverenje da može postojati jedan sistem koji će odgovarati svim tim različitim potrebama i uverenjima nije ništa više od utopije. Problem s Fukuyaminom utopijom, kao i svim utopijama, jeste u tome što želja da ih pretočimo u stvarnost neizbežno vodi u sukob. Ako zaista verujemo da Rusija, Kina, Egipat, Južna Afrika, Nigerija, Brazil, Iran, Alžir, Burma, Saudijska Arabija i neke ostale zemlje treba da usvoje jedan sistem, naš zapadni politički sistem, onda moramo pronaći način da ih uverimo da to treba da urade. A ako budu previše tvrdoglave u insistiranju na svojim „pogrešnim putevima“, možda ćemo morati da zaratimo. Fukuyamina utopija vodi u beskrajne sukobe.
Zašto je ekonomski rast važan? Zar nismo već dovoljno stvorili? Zašto ne bismo samo redistribuirali ovo što imamo?
Nikada nećemo imati dovoljno. Čovekova želja za „boljitkom“, kako kaže Adam Smith, nema granica. Kada bi naši apetiti imali granice, možda bismo mogli da zamislimo neko stacionarno društvo. Ali naše potrebe nisu fiziološke; one su društveno uslovljene. Svaki napredak stvara nove potrebe. Pre nego što su se pojavili mobilni telefoni niko nije znao da mu treba mobilni telefon. Sada su potrebni svima. Niko još nema potrebu da sledeći vikend provede na Marsu (osim možda Elona Muska). Takva „potreba“ bi danas bila bizarna, ali za nekoliko generacija to se može promeniti i onda se neće razlikovati od „potrebe“ da sledeći odmor provedemo u Meksiku ili Italiji. Ekonomski rast i ljudske potrebe stoje u dijalektičkom odnosu, da tako kažem: rast proizvodi nove potrebe, a zadovoljavanje novih potreba traži dalji rast. Tome nema kraja.
Branko Milanović
Global inequality and more 3.0, 30.07.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 18.08.2022.
