Da li je potrošnja luksuznih dobara zaista nepoželjna? Treba li je ograničiti? U vreme velikih nejednakosti, naročito u odnosu na sam vrh dohodovne lestvice (1 procenat i naviše), to je legitimno pitanje. Ali na to pitanje nije lako odgovoriti.
U čuvenom uvodu u Ekonomskim posledicama mira Keynes govori o društvenom ugovoru (mada ne koristi te reči) između bogatih i svih ostalih koji je pre Prvog svetskog rata „dopuštao“ bogatima da gomilaju bogatstvo, pod uslovom da ga reinvestiraju (doprinoseći tako ekonomskom rastu) umesto da ga rasipaju na luksuzna dobra.
Sličnu ideju pronalazimo u Weberovom opisu protestantizma: gomilanje bogatstva i skroman životni stil: „Bogatstvo je… etički loše jedino utoliko što nas navraća na nerad i grešno uživanje u životu; sticanje bogatstva je loše samo ako je njegov krajnji cilj uživanje u raskalašnom životu bez briga“ (Protestantska etika i duh kapitalizma).
Nedavno sam slušao predlog Pierra Rosenvallona za ponovno uvođenje zakona kojima se ograničavaju određeni tipovi potrošnje. (To danas nije moguće sprovesti, ali mnogi dele Rosenvallonovo mišljenje da se prekomerno bogatstvo i njegovo korišćenje nekako moraju regulisati.)
U prikazu nove knjigu o Johnu Adamsu, objavljenom u Wall Street Journalu prošle sedmice, Barton Swaim govori o Adamsovom strahu od mogućnosti da gomilanje bogatstva i potrošnja luksuznih dobara odvedu elitu u poročan život i dekadenciju.
Svi ovi autori, kao i hiljade drugih, osuđuju razmetljivo pokazivanje bogatstva iz dva različita razloga. Prva kritika je socijalno utemeljena – razmetanje bogatstvom izaziva resantiman i zavist onih koji ga nemaju. Druga kritika je moralna – bogatstvo vodi u dekadenciju. Te dve kritike se razlikuju: prva je instrumentalna, to jest, nije kritika pojave kao takve, već se tiče njenih posledica za društvo. To je kritika ograničena na jedan od simptoma koje ekonomski sistem proizvodi, bez ulaženje u pitanja o primerenosti ili pravičnost samog sistema. Druga kritika tiče se efekata bogatstva, prvo na one koji ga poseduju, a zatim i na celinu društva u kom se visoke klase odaju dekadenciji i udaljavaju od ostalih klasa.
Obe ove kritike su na neki način površinske, utoliko što ne zadiru dublje u samo poreklo bogatstva i proces proizvodnje. Predmet kritike je način na koji se bogatstvo koristi, dok se pitanje porekla zanemaruje. Razmotrimo prvo moralne efekte na posednike bogatstva. Porok koji zabrinjava Adamsa razlikuju se od poroka koji je dijagnostifikovao Mandeville. Mandeville govori o poroku pohlepe koji je „ugrađen“ u samo sticanje bogatstva, u sve aktivnosti kojima se ljudi bogate. Iz njegove perspektive irelevantno je kako se stečeni novac troši. Zato je Mandevilleova kritika mnogo dublja: porok je uvek već prisutan, bez obzira na to kako se bogatstvo koristi. Bogataš može živeti veoma skromno i sav novac reinvestirati ili deliti dobrotvornim organizacijama, ali porok sticanja će i dalje biti tu.
I marksisti su indiferentni prema načinima korišćenja prekomernog bogatstva jer smatraju da problem nije pojedinac koji se bogati, već sistem koji dopušta sticanje bogatstva kroz eksploataciju. To je dobro sažeo Leszek Kolakowski u Glavnim tokovima marksizma: „Potrošnja buržoazije i nemaština radnika su moralni, a ne ekonomski problem; podela svog bogatstva siromašnima ne bi ništa rešila i ne bi donela stvarnu promenu“. To se razlikuje od Keynesovog uverenja da se privid društvene jednakosti može postići proračunato neupadljivim korišćenjem bogatstva: bogaćenje je prihvatljivo, ali ne i rasipanje na luksuzna dobra.
Za Marxa (kao i za Mandevillea – mada iz drugih razloga) način korišćenja bogatstva je nevažan. Moglo bi se čak tvrditi da je sa čisto političkog stanovišta ekstravagantna i razmetljiva potrošnja poželjna, jer dodatno naglašava postojeće podele u društvu i potkopava sistem koji je čini mogućom. Slavnim (mada verovatno apokrifnim) savetom siromašnima kako da reše problem gladi Marie Antoinette je sigurno dodatno oslabila pozicije monarhije. Otuđenost elite od ogromne većine stanovništva, uočljiva u mnogim sličnim komentarima njenih pripadnika, i razmetljiva i neumerena potrošnja verovatno su poželjni trendovi iz perspektive nekoga ko želi potpunu promenu sistema. „Trošite, trošite što više i što upadljivije, tako ćete skratiti vreme koje vam je preostalo“ – to bi mogao biti moto boraca za promene.
Kakav stav bi danas trebalo zauzeti prema luksuznoj potrošnji? Jedno od mogućih rešenja su visoki porezi na najveća bogatstva. Bilo je predloga da se bogatstvo u delu koji premašuje vrednost od 1 milijarde dolara oporezuje po stopi od 100 odsto. Tehnički to nije teško izvesti, ali politički izgledi da se takav porez prihvati ravni su nuli.
Druga mogućnost je apelovanje na moral ili vršenje ideološkog pritiska po Keynesovom modelu: bogataši koji previše troše osećali bi se nelagodno i drugi bogataši bi ih gledali popreko. Ipak, malo je verovatno da to može doprineti manjoj potrošnji luksuznih dobara u doba kada mediji (i javnost koja ih prati) žude za pričama o ekstravagantnom životnom stilu bogatih.
Konačno, možemo li povećati samo poreze na luksuzna dobra? Čini mi se da je ta opcija najprivlačnija. Obrasci potrošnje populacije najbogatijih dobro su poznati. Ako bi se privatni avioni i kuće u Njujorku oporezovali po veoma visokim stopama, onda bi Jeffrey Epstein i ostali milijarderi bili prinuđeni da smanje potrošnju na takva dobra. Takav pristup prati načelo diferencijacije maloprodajnih poreza (PDV) prema tipu robe: hrana se često uopšte ne oporezuje, dok se potrošnja u hotelima i restoranima oporezuje po visokim stopama. Automobili su u vreme kada su smatrani za luksuz oporezivani po mnogo višim stopama nego danas. Visoki porezi na luksuzna dobra ne bi doneli mnogo novca državi. Ali to i nije njihov cilj – cilj je da se od super bogatih izvuče što više ili da se bar nateraju da budu malo uzdržaniji u potrošnji luksuznih dobara. Verujem da su ti ciljevi dostižni.
Osim ako ne želite da se pre toga čitav sistem sruši, u kom slučaju treba podsticati Bezosa, Muska i porodicu Kardashian da troše još više i još razmetljivije. I da to bogato dokumentuju na društvenim mrežama.
Autor: branko Milanović
(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
