Kada je posle sloma berze 1929. usledila Velika depresija, gotovo svi su bili saglasni da je kapitalizam kao sistem nestabilan, nepouzdan i sklon stagnaciji. U narednim decenijama predstava o kapitalizmu se promenila. Posleratni oporavak i opšta finansijalizacija i globalizacija posle okončanja Hladnog rata vratili su veru u sposobnost tržišta da upravljaju sama sobom.
Danas, posle tegobne decenije koja je počela globalnom finansijskom krizom 2008, ta dirljiva vera je poljuljana jer je prirodna težnja kapitalizma stagnaciji ponovo prevladala. Uspon rasističke desnice, fragmentacija političkog centra i rastuće geopolitičke tenzije simptomi su stagnacije kapitalizma.
Za uravnoteženo funkcionisanje kapitalističke ekonomije neophodan je magični broj u obliku preovlađujuće realne kamatne stope. Taj broj je magičan jer jednim kamenom mora pogoditi dve različite ptice na dva različita neba.
Prvo, mora uravnotežiti tražnju za plaćenim radom sa raspoloživom ponudom. Drugo, mora izjednačiti štednju i investicije. Ako preovlađujuća kamatna stopa ne uspe da uravnoteži tržište rada, posledice su nezaposlenost, neizvesnost, rasipanje ljudskih potencijala i siromaštvo. Ako izostane izjednačavanje nivoa investicija sa nivoom štednje, slede deflacija i dalji pad investicija.
Potrebno je mnogo samouverenosti da bi se uopšte poverovalo da takav čarobni broj postoji i da se, ukoliko postoji, zajedničkim delovanjem na tržištu realna kamatna stopa može približiti toj magičnoj vrednosti. Nejasno je kako zagovornici slobodnog tržišta veruju da postoji realna kamatna stopa (recimo, od 2 odsto) koja će investitore podstaći da slobodnu štednju usmere u produktivne investicije, a poslodavce da zaposle svakoga ko želi da radi po preovlađujućoj ceni.
Vera u sposobnost kapitalizma da generiše taj magični broj počiva na jednoj vrsti truizma. Milton Friedman je često govorio da roba koja nije ograničeno dostupna nema vrednost, pa njena cena mora biti ravna nuli. Otuda sledi da ako cena neke robe nije ravna nuli, onda dostupnost te roba mora biti ograničena i mora postojati određena cena po kojoj će se i poslednji komad takve robe prodati. Isto tako, ukoliko preovlađujuća nadnica nije ravna nuli, onda svako ko je spreman da radi po ponuđenoj ceni može pronaći posao.
Kada istu logiku primenimo na štednju, moramo zaključiti da ako se novcem može finansirati proizvodnja mašina koje će proizvoditi nešto od vrednosti, onda morapostojati kamatna stopa koja je dovoljno niska da se preduzetnici odvaže da upotrebe slobodnu štednju i uz profit proizvedu pomenute mašine. Po definiciji, zaključuje Friedman, realna kamatna stopa se stabilizuje sama od sebe na onom magičnom nivou koji eliminiše i nezaposlenost i prekomernu štednju.
Kada bi to bilo tačno, kapitalizam nikada ne bi zapao u stanje stagnacije – osim ako država ili interesne grupe kao što su sindikati ne oštete njegovu savršenu mašineriju. Naravno, izložena tvrdnja nije tačna, iz tri razloga. Prvo, magični broj ne postoji. Drugo, čak i da postoji, nema mehanizma koji bi realnu kamatnu stopu doveo do optimalne vrednosti. I treće, prirodna tendencija kapitalizma je uzurpiranje tržišta jačanjem onoga što je John Kennet Galbraith nazivao kartelskom menadžerskom „tehnostrukturom“.
Situacija u kojoj se Evropa danas nalazi jasno pokazuje da je magična brojka mit. Finansijski sistem EU poseduje 3 triliona evra iz štednje koje ne želi da se pretoči u produktivne investicije, iako je Evropska centralna banka kamatnu stopu za depozite spustila na -0,4 odsto. U međuvremenu, suficit Evropske unije je u 2018. porastao na 450 milijardi dolara. Da bi evro oslabio dovoljno da se eliminiše suficit i investira višak štednje, kamatna stopa Evropske centralne banke bi morala biti -5 odsto, što bi trenutno zbrisalo evropske banke i penzijske fondove.
Čak i ako zanemarimo činjenicu da magična kamatna stopa ne postoji, sklonost kapitalizma stagnaciji reflektuje se u nesposobnosti prilagođavanja na tržištima novca. Branitelji slobodnog tržišta pretpostavljaju da se sve cene magično koriguju dok verno ne prikažu relativnu tražnju za određenom robom. U stvarnosti se to ne događa. Kada investitori načuju da Federalne rezerve ili Evropska centralna banka nameravaju da odustanu od planiranog povećanja kamatnih stopa, zaključiće da centralne banke očekuju pad ukupne tražnje i smanjiti investicije umesto da ih povećaju.
Umesto da investiraju baviće se pripajanjem i preuzimanjem kompanija, što jača kapacitet tehnostrukture da kontroliše cene, smanjuje nadnice i troši slobodna sredstva na kupovinu sopstvenih deonica da bi se uvećali bonusi. Tako prekomerna štednja nastavlja da raste, a cene više ne odražavaju relativnu dostupnost roba; preciznije rečeno, sve što cene, nadnice i kamatne stope na kraju odražavaju jeste manjak agregatne tražnje za robama, uslugama i novcem.
Zanimljivo je koliko su zagovornici slobodnog tržišta otporni na činjenice. Kada im se dogma razbije o hridi stvarnosti, oni kao tajno oružje uvode atribut „prirodnosti“. Sedamdesetih godina 20. veka su prognozirali da će nezaposlenost nestati čim se suzbije inflacija.
Kada se 80-ih godina pokazalo da je nezaposlenost i dalje visoka uprkos niskoj inflaciji, objavili su da je u pitanju nova konstanta – „prirodna“ stopa nezaposlenosti. Isto tako, činjenica da inflacija danas izostaje uprkos rastu nadnica i niskoj stopi nezaposlenosti objašnjava se uvođenjem „prirodne“ stope inflacije. Sve što se događa proglašava se za najprirodniji ishod u najprirodnijem od svih mogućih ekonomskih svetova.
Ali kapitalizmu je samo jedna tendencija prirodno svojstvena: težnja stagnaciji. Kao i sve tendencije, ona se može prevazići odgovarajućim merama. Jedna mogućnost je razuzdana finansijalizacija koja proizvodi snažan rast na srednji rok po cenu mračnih perspektiva za dalju budućnost.
Druga i održivija terapija je ona koja se uvodi i reguliše posredstvom političkog mehanizma za recikliranje viškova, kao u slučaju ekonomije iz perioda Drugog svetskog rata i njenog posleratnog produžetka u sistemu Breton Vudsa. U trenutku kada nam je politički sistem u gorem stanju od finansijskog, svetu je potrebna post-kapitalistička vizija.
Možda će najveći doprinos procesa automatizacije koji produbljuje problem stagnacije biti to što će inspirisati jednu takvu viziju.
Izvor: Peščanik.net
