U Santjagu u Čileu početkom 70-ih godina pisac Ariel Dorfman je bio savetnik za kulturu čileanskog predsednika Salvadora Aljendea. Vazduh je bio ispunjen revolucionarnim žarom i Dorfman je, kako kaže u svojim memoarima iz 1998. Idem na jug, gledam na sever: bilingvalno putovanje, „osećao blagu vrtoglavicu karakterističnu za onih nekoliko velikih trenutaka u životu kada znate da je sve moguće“. Pisao je sve, od pesama i službenih izveštaja do stripova za decu i džinglova za radio: „Španski je tekao iz mene kao reka“. Njegovo najpoznatije delo iz tog perioda je knjiga „Kako čitati Paju Patka: imperijalistička ideologija u Disneyevom stripu“, nastala u saradnji sa belgijskim sociologom Armandom Mattelartom. U Americi je Disney najpoznatiji po svojim filmovima i tematskim parkovima, ali u inostranstvu su njegovi stripovi imali ogromnu publiku i čete samostalnih umetnika su ih prekrajale, ili iznova pisale, da bi ih uskladile sa raznim nacionalnim ukusima. U Čileu je Paja Patak bio daleko najpoznatiji Disneyev lik. Ali Dorfman i Mattelart tvrde da je Paja Patak konzervativni glasnogovornik koji podriva revolucionarni duh, podstiče samozadovoljstvo i zataškava grehe kolonijalizma. Kakav uzor može biti taj pačji evnuh, koji teži samo za slavom i novcem, koji se ne obazire na težak položaj radničke klase i prihvata beskrajnu patnju kao svoj usud?

Knjiga Kako čitati Paju Patka objavljena je 1971. u Čileu i odmah postala bestseler. Ali 1973. Augusto Pinoche je svrgnuo Allendea državnim udarom i knjiga je bila zabranjena kao simbol poraženog načina mišljenja. Paja Patak i Miki Maus postali su šampioni kontrarevolucije. Jedan zvaničnik je lepio njihove slike po zidovima svoje kancelarije, na mestu nekadašnjih socijalističkih slogana. Dorfman je gledao na televiziji kako vojnici bacaju njegove knjige na lomaču. Mornarica je konfiskovala desetak hiljada primeraka i sručila ih u zaliv Valparaisa. Jedan vozač je pokušao da pregazi Dorfmana na ulici uzviknuvši: „Živeo Paja Patak!“ Neistomišljenici su opsedali njegovu kuću i ubacivali mu kamenice kroz prozore. Pedesetih godina Dorfmanova porodica se preselila u Čile da bi pobegla od makartizma, a sada će se vratiti u Sjedinjene Države i zaobilaziti Čile sledećih 20 godina.

U međuvremenu se svet zainteresovao za knjigu Kako čitati Paju Patka. Prevedena je na desetak jezika, među ostalima i na engleski, i prodata u pola miliona primeraka. (John Berger ju je hvalio kao „priručnik dekolonizacije“.) Ali američke izdavaće kuće strahovale su od tužbi Disneyeve kompanije. Godine 1975. jedan mali izdavač je pristao da objavi knjigu u tiražu od 4.000 primeraka. Knjiga je odštampana u Velikoj Britaniji i dopremljena u Sjedinjene Države. Ali kada su primerci stigli u Njujork, carina ih je zaplenila zbog sumnje da je reč o „pirateriji“. U knjigama su, naime, bez dozvole reprodukovane table iz Disneyevih stripova. Carina je pozvala advokate strana u sporu da izlože argumente. Disney je tvrdio da bi roditelji mogli kupiti knjigu misleći da je to njegovo izdanje i na taj način nesvesno izložiti svoju decu radikalnoj propagandi. Carina je na kraju ipak stala na stranu autora, ali je na osnovu jedne maglovite klauzule – usvojene u 19. veku s ciljem da se smanji uvoz krivotvorenih knjiga iz inostranstva – dopustila da u zemlju uđe samo 1.500 primeraka. Nijedan izdavač nije ponovo pokušao da objavi knjigu do jeseni 2018. Novo izdanje (OR Books) omogućava Amerikancima da otkriju ono što je prevodilac knjige David Kunzle nazvao „gvozdena pesnica u rukavici Mikija Mausa“.

Da li se čekanje isplatilo? Dorfman je rekao da je knjiga nastala „tokom grozničavih 10 dana na plaži“. Vidljive su i dobre i loše strane te stvaralačke groznice. Dorfmanova i Mattelartova knjiga odlikuje se vrcavim humorom koji upotpunjuje njen polemički duh. Najlucidnija je kada opisuje život radnika u Patkovgradu, paklenoj metropoli koju Paja i njegovi sestrići Gaja, Raja i Vlaja zovu svojim domom. Grad okužen smogom i saobraćajnim gužvama je „svet straha koji je uvek na ivici propasti te preživljavanje u njemu zahteva filozofiju malodušnosti“, pišu Dorfman i Mattelart. Paja je uvek nezaposlen, ali ne zbog strukturnih deformacija kapitalizma, već zato što je preispoljna lenčuga. „Otpušten si Pajo“, viče njegov gazda u pekari, „Treći put te zatičem kako spavaš u mikseru za testo!“ Paja prelazi s jednog beznadežnog posla na drugi u „frenetičnoj potrazi za novcem“ koja pokreće patkovgradsku „vrtešku nesreće“.

Pošto je život u gradu spoj muke i dosade, Paja i njegovi sestrići uvek lete na neka egzotična mesta kao što su Inka-Blinka i Neizvestan gde, kao što stoji u stripu, „svaki zlikovac žudi da bude vladar“ i gde „uvek neko na nekoga puca“. U tim zemljama stalno besni besmisleni rat, a njihovi stanovnici su naivni varvari zaglibljeni u sopstvenoj pometnji. Na svu sreću, Paja se snalazi u građanskim nemirima kao patka u vodi: smiruje pobune i na svakom koraku otkriva blago. Taj Treći svet je prepun dragocenih stvari, često u obliku drevnih predmeta koji su proveli pod zemljom više hiljada godina. Nikom nije poznato poreklo tog blaga i nikoga za to nije briga; ono je zanimljivo samo zato što je vredno i obično završi u kandžama Baje Patka, Pajinog ujaka, koji uživa da se kupa u kovanicama. Baja je za Paju najpribližniji očinskoj figuri. Patkovgrad nije mesto za stvaranje porodice; u njemu ima ujaka i sestrića, rođaka i verenika, ali nikada dece i majki. U ime čednosti, Disney je sasvim raskrstio sa roditeljstvom, dakle i sa realnostima biologije i ljubavi. „Disneyev svet je sirotište iz 19. veka“, pišu Dorfman i Mattelart, satkano od discipline i poslušnosti u odnosu na arbitrarne figure „ujačkog autoriteta“. U jednom stripu Pajina večita ljubav Pata odlazi na ples bez dopuštenja i njena rasrđena tetka je kažnjava tako što je lišava nasledstva.

Dorfman i Mattelart nisu bili prvi pisci koji su nanjušili nešto trulo u Diznilendu. Gilbert Seldes je nazvao Disneya „grabežljivim rudarom“ u „zlatnom rudniku legende i mita“. Max Horkheimer, koji je prezirao komercijalizam Disneyevog studija, napisao je da „sunčevi zraci bezmalo preklinju da se na njih utisne ime nekog sapuna ili paste za zube“. A James Agee je priznao da mu je muka od Disneyeve „bespolne zavodljivosti“. Sam Walt Disney, koga je Bela kuća ovenčala titulom „Tvorac američkog folklora“, ogrnuo se plaštom nevinosti i opisao Mikija kao „neporaženu i neiskvarenu mladost“. Doduše, u Disneyevoj čednoj fasadi uvek je bilo pukotina. Godine 1931. Američko filmsko udruženje zabranilo je njegov crtani film u kome se kravlje vime odveć senzualno isteže i klati. A za vreme Drugog svetskog rata Paja Patak je bio glavni junak crtaća u kome se veliča radost plaćanja poreza.

Današnja publika sklona je mišljenju da je svaka zabava skopčana sa politikom, ali ta ideja nije bila na ceni 1971. „Smatra se da politika ne može stupiti u područja ‘čiste zabave’, posebno ne one namenjene deci“, pišu Dorfman i Mattelart. Pošto je Disney evoluirao od studija za animaciju u korporativnog džina – s tematskim zabavnim parkovima, kruzerima, strimingom sadržaja širom sveta – knjiga Kako čitati Paju Patka i optužba da Disneyevi stripovi odišu kulturnim imperijalizmom zvuče još uverljivije. U čileanskim izdanjima Disneyevih stripova, Dorfman i Mattelart su prepoznali trend koji se nastavlja do danas: nametanje od strane naizgled dobroćudne korporacije američkog sna, bez radnika i njihove borbe. Zakasnelo izdanje ove knjige u Americi skoro da je čin poetske pravde, gde je primat Amerike izokrenut: zemlja koja je izmislila Paju Patka poslednja će otkriti njegov cinizam. U jednom stripu kralj zemlje razdirane ratom kaže Gaji, Raji i Vlaji: „Uvek ću vam biti zahvalan na tome što ste nam pomogli da zaustavimo revoluciju. Kako da vam se odužim?“ Paja, koji to gleda iz prikrajka nadimajući se od ponosa, kaže: „Nadam se da će moji sestrići zatražiti mnogo novca.“

Dan Piepenbring, The New Yorker, 03.06.2019.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 10.11.2022.